Женидба Велагић-Ахмета 0001    Вино пију Турци Канижани 0002    У Канижи у беглук-механи, 0003    Ту их пије тријест и четири, 0004    Што ајана, што ли бајрактара, 0005    Међу њима гази Ахмедбеже. 0006    Кад се Турци вина напојили, 0007     О свачему еглен заметнули, 0008    А најбоље о јунаштву своме, 0009     О јунаштву и о војевању. 0010    Што им мучи гази Ахмедбеже? 0011    На десну се подбочио руку, 0012    А пролива сузе из очију, 0013    Рони сузе низ бијелу браду. 0014    Питају га млади Канижани: 0015    „Бег Ахмедбег, од Каниже главо! 0016    Што ти мучиш, ништа не диваниш, 0017    Што проливаш сузе из очију, 0018    Деде нами у механи кажи!“ 0019    Њима вели гази Ахмедбеже: 0020    „Прођ’те ме се, моји Канижани! 0021    Мени, дјецо, није до еглена, 0022    И ви знате, моји Канижани, 0023    Да сам имо на ћојлуку кулу, 0024    На ћојлуку, на читлуку своме, 0025    Имо у њој остарилу љубу 0026    И два сина имо на оџаку: 0027    Мехмедбега, млађег Алибега, 0028    Имо Златку своју јединицу. 0029    Била ми је Злате испрошена, 0030    Испроси је Алибеговићу 0031    Османбеже од Варада била, 0032    Винчо је је и уговорио, 0033    А натако од злата прстење, 0034    Рок ставио за пун мисец дана, 0035    Док покупи кићене сватове. 0036    Прошло није нег петнаест дана, 0037    Бан оршански подигнуо војску 0038    И ишћеро под Канижу билу, 0039    Ја се овде нисам пригодио, 0040    Јер сам био у Осику билу 0041    Код свог побре силен Османбега. 0042    Бан на села војском ударио, 0043    Поробио граду до бедена, 0044    Поробио, ватром запалио, 0045    На моју се кулу навратио, 0046    Моју билу кулу запалио, 0047    Стару ми љубу коњи пригазили, 0048    Љуба ми је свијет проминула, 0049    Погинула оба сина моја, 0050    Изгинуло тридесет делија 0051    И пред њима Ибро бајрактару, 0052    Уфатили моју јединицу, 0053    Одвели је до Оршана била. 0054    Ево има за седам година, 0055    Како ми је кула изгорила, 0056    Моја Злате Оршан населила. 0057    С њоме робља сашло до Оршана, 0058    Стотину таман роба и робиње: 0059    Све се до сад натраг повратило 0060    За уцину, за новце готове 0061    Посли моје Злате јединице. 0062    Ево има за седам година, 0063    Како ми је допала невоље, 0064    За њу гласа ни хабера нејма; 0065    А ја јадан јако остарио, 0066    Не могу се о коњу држати, 0067    А камо ли до Оршана сићи, 0068    Да би своју Злату потражио. 0069    У ’во јадних седам годин дана 0070    Седмеро сам благо потрошио, 0071    Седам пута слао уходнике. 0072    Ишли тамо до Оршана била, 0073    Ходали су по земљи нимачкој, 0074    Таман јесу Бечу саходили: 0075    За њу гласа ни хабера нејма. 0076    Што ми је била изгорила кула, 0077    Ја сам бољу себи начинио; 0078    Што ми је старка свијет проминула, 0079    Млађу сам себи љубу набавио; 0080    Што су моја дјеца изгинула, 0081    И та с’ жалост може приболити, 0082    Мушко су ми дјеца погинула; 0083    Ал што ми је Златка осужњита, 0084    Та се жалост приболити не ће, 0085    Канижани, до еџела мога. 0086    А знате ли, моји Канижани, 0087    Ево нејма нег два била дана, 0088    Како ме је Златка оцвилила. 0089    Стигла ми је књига од Оршана, 0090    Од Златије, моје јединице, 0091    Ено Злате у Оршану билу, 0092    Она служи баницу госпоју. 0093    Мени, дјецо, књигу оправила 0094    И у књизи мени направила.“ 0095    Па се књиге фати у џепових, 0096    Књигу гледа, а сузе пролива. 0097    Какву му је књигу направила: 0098    „Куку бабо, гази Ахмедбеже! 0099    Је ли твоја у животу глава? 0100    Ево има за седам година, 0101    Како сам се осужњила, бабо, 0102    А ја служим баницу госпоју, 0103    Липо ми је код госпоје било, 0104    Јоште вјере превјерила нисам, 0105    Држи мене баница госпоја, 0106    Мене држи ка и своје д’јете, 0107    Ни бан мени кидисао није, 0108    А ти никад ни мукајет ниси: 0109    Ал си, бабо, јако остарио, 0110    Па не мореш до Оршана сићи, 0111    Али жалиш мала готовога, 0112    Па ти не ћеш да потражиш д’јете? 0113    Сад ето ти књига од менека! 0114    Јеси л’ чуо, бабо Ахмедбеже: 0115    Бан удаје твоју јединицу 0116    Чак далеко до Ужбара била 0117    За никаква Петраш-капетана. 0118    У ред с’ јадна и сватовом надам: 0119    Сватови ће у недиљу доћи, 0120    Сад у ову, која прва дође, 0121    Доћи, бабо, стотину коњика, 0122    Одох јадна у земљу незнану! 0123    Ван мој бабо, гази Ахмедбеже, 0124    Ето књиге твоје јединице! 0125    Ти ако си јако остарио, 0126    Па не мореш до Оршана сићи, 0127    Ти не жали мала готовога, 0128    Веш јунака у Канижи тражи, 0129    Не би ли ми сишо до Оршана, 0130    Да Турчина видим за живота. 0131    Златка твоја до Ужбара не ће, 0132    Сама ћу себи еџел учинити. 0133    Канижа је гњиздо соколово, 0134    До сад се у њој соколови легли.“ 0135    Стаде вика гази Ахмедбега: 0136    „Видите ли, моји Канижани, 0137    Османбега Алибеговића, 0138    Што је моју Злату испросио? 0139    Винчо је је и прстеновао, 0140    Црн му образ на обадва свита! 0141    Како се је Златка осужњила, 0142    Још се није другом оженио, 0143    А њој није ни мукает био. 0144    Да ми је је једноч потражио, 0145    Ја б’ му реко, да је јунак прави. 0146    Канижани, браћо у механи! 0147    Није л’ мати родила јунака, 0148    А сестрица брата отхранила, 0149    Који не би главе пожалио, 0150    Да обуче нимачко одило, 0151    Да он сађе до Оршана била, 0152    Да дочека Петраш-капетана, 0153    Кад поведе моју јединицу, 0154    Да удари на стотину свата? 0155    Ако би га среца послужила, 0156    Да погуби Петраш-капетана, 0157    Да изнесе моју јединицу: 0158    Своју би му Златку поклонио 0159    По нићаху Алибеговића. 0160    Ја би њега Златком оженио, 0161    А добро га, дјецо, даровао. 0162    Мала имам, хесапа му нејма: 0163    Имам читлук пет стотин димова 0164    И агалук стотину нефера, 0165    Имам билу у Канижи кулу: 0166    Све ћу њему дати и Златији, 0167    Само нек ме до смрти дохрани.“ 0168    Канижани главе обисили, 0169    Сваки мучи, ништа не говори, 0170    Нагони се гази Ахмедбеже, 0171    Нагони се и два и три пута, 0172    Нико њему ни мукает није. 0173    Ахмедбегу сузе ударише: 0174    „А Канижо, сам те Бог убио, 0175    Кад у теби сад нејма јунака, 0176    Да утиши овог Ахмедбега! 0177    У тебе се куга уселила, 0178    Потрибила по теби јунаке, 0179    Посли куге Нимац населио!“ 0180    То говори, а на ноге скочи, 0181    Оде беже из беглук-механе, 0182    Остадоше млади Канижани. 0183    А ту се је момак пригодио, 0184    Из Каниже Велагић Ахмете, 0185    И тај момак на ноге скочио, 0186    Он окрену својој билој кули, 0187    Сам говори, а сам одговара: 0188    „Мили Боже, на свачем ти фала! 0189    Вид’де нашег гази Ахмедбега 0190    И Златије кићене дивојке! 0191    Види фале наших Канижана! 0192    Сваки с’ фали, да је јунак прави. 0193    Док је Златка на ћојлуку била, 0194    Сваки јој је био муштерија, 0195    И ја сам јој био муштерија. 0196    Много сам пута појахо дората: 0197    Ја изјаши на ћојлук дората 0198    Испод куле гази Ахмедбега, 0199    А погледај уз кулу камену, 0200    Вавик би Златку виђо на пенџеру. 0201    Она би се на ме насмијала, 0202    Па би мене резил учинила, 0203    Она би ми рекла са пенџера: 0204    ,Потурицо, Велагић-Ахмете! 0205    Што ти јашеш испод куле биле, 0206    А ти мене гледаш на пенџеру, 0207    Потурицо, кад ти фајде нејма? 0208    За те нису беговске дивојке. 0209    Знаш, Ахмете, једна потурицо, 0210    Волила би ја бити баница 0211    Него твоја код колина љуба!’ 0212    Сад је ’вако од Бога суђено, 0213    Ни за то јој завидити не ћу, 0214    Саћерат ћу дору до Оршана. 0215    Када Петраш поведе дивојку, 0216    Ударит ћу на стотину свата, 0217    Упитати Петраш-капетана, 0218    За кога је кићена Златија, 0219    Нека види Златка потурицу, 0220    Да ће ме тамо мати пожелити!" 0221    Када кули у Канижу дође, 0222    Опреми се момак у одаји, 0223    Он обуче нимачко одило, 0224    А изведе дору у авлију. 0225    Кроз Канижу отишће дората 0226    До конака канишког кадије, 0227    Прид конаком разјаха дората, 0228    Па кадији у одају уђе, 0229    Салам викну, па пољуби руку. 0230    Њему вели канишки кадија: 0231    „Хаирала, Велагић-Ахмете! 0232    Шта је теби триба од кадије, 0233    Куд с’ обуко нимачко одило?“ 0234    Њему вели Велагић Ахмете: 0235    „Ефендија, канишки кадија! 0236    Деде мени по курану кажи: 0237    Да се море прави јунак наћи, 0238    Да саћера ата до Оршана 0239    Пораз Злате гази Ахмедбега, 0240    Да удари на стотину свата, 0241    На сватове Петраш-капетана: 0242    Ако би га срећа послужила, 0243    Да ујагми кићену дивојку, 0244    Да изнесе Злату у Канижу, 0245    Би л’ му могла фетва посудити, 0246    Да он узме за љубу дивојку 0247    По нићаху Алибеговића?“ 0248    Њему вели канишки кадија: 0249    „А мој сине, Велагић-Ахмете! 0250    Да се море таки јунак наћи, 0251    Да изнесе кићену дивојку, 0252    Па је даде Алибеговићу, 0253    Златија је винчата дивојка, 0254    Да ожени бега у Вараду, 0255    Боља му ћаба не би трибовала.“ 0256    Њему вели Велагић Ахмете: 0257    „Ефендија, за то те не питам! 0258    Би л’ ми мого фетву извадити: 0259    Ко изнесе кићену дивојку, 0260    Би л’ је мого за љубу узети 0261    По нићаху Алибегевића?“ 0262    Њему вели канишки кадија: 0263    „Ја мој сине, Велагић-Ахмете! 0264    Ја би мого фетву извадити: 0265    Ко б’ изнио кићену дивојку, 0266    Нека Златку љуби на оџаку 0267    Невинчату како и робињу 0268    По нићаху Алибегевића.“ 0269    Када чуо Велагић Ахмете: 0270    „Фала теби, канишки кадија, 0271    Ја ћу ићи до Оршана била; 0272    Ако Бог да и срећа божија, 0273    Ја изнити кићену дивојку, 0274    Ја ће Ахмет тамо погинути, 0275    Ја допасти муке и тавнице.“ 0276    „ „Хајде, сине, у сто добрих часа!“ “ 0277    Прид конаком узјаха дората, 0278    Изјаха га граду на капију, 0279    Отишће га низ поље канишко 0280    Крај ледена врила хаџијина, 0281    А већ сунце паде за планину. 0282    Поље приђе, под Оршаву сиђе, 0283    У Оршаву гору ударио. 0284    Док Оршаву гору пригазио, 0285    Још му зори ни хабера нејма, 0286    Он ишћера на поље Јагодно, 0287    Низ Јагодно равно ударио. 0288    Док се спушти на Рабу ледену, 0289    Раба брода не да на себика. 0290    На ћуприју наћера дората 0291    Крај чардака двију харамбаша, 0292    Што чувају на Раби ћуприје: 0293    Једно Сава, а друго Јоване, 0294    Код њих двају шездесет дружине. 0295    Чудне среће Велагић-Ахмета: 0296    Поспале су оби харамбаше. 0297    На ћуприји прићера дората, 0298    Па отишће до Оршана била. 0299    Кад доћера граду на капију, 0300    Већ дан свано, а грануло сунце, 0301    А граду се врата отворила, 0302    У капију ујаха дората, 0303    Отишће га граду низ чаршију 0304    Билој кули бана оршанскога. 0305    Недиљи је јутро освануло. 0306    Кад дојаха кули и авлији, 0307    Пред биртијом одјаха дората 0308    Код Милице дилбер крчмарице. 0309    Милица му посестрима била, 0310    Она њега добро дочекала, 0311    Изведе га у своју биртију, 0312    А прид њега пиће поставила: 0313    „Гдје си, брате, Велагић-Ахмете! 0314    Што те нејма мени до Оршана, 0315    Јеси ли се, брате, оженио? 0316    Ти ако се оженио ниси, 0317    Тебе сестра хоће оженити: 0318    У нас има липих дивојака, 0319    Баш ако ћеш кићену Ружицу, 0320    Липу Ружу бана оршанскога.“ 0321    Њојзи вели Велагић Ахмете: 0322    „Не будали, моја посестримо! 0323    Што ће мени кићена Ружица? 0324    Ахмет не ће каурке дивојке, 0325    Док је Злате гази Ахмедбега.“ 0326    Посестрими сузе ударише: 0327    „Мучи, брате, немој будалити! 0328    Ти се прођи крваве дивојке! 0329    Та је Златка несретна дивојка! 0330    Ево има за седам година, 0331    Како ј’ Златка Оршан населила. 0332    С њом је робља сашло до Оршана, 0333    Стотину таман роба и робиње, 0334    Све се ј’ досад натраг повратило 0335    За уцину, за новце готове 0336    Посли Злате гази Ахмедбега. 0337    Све ти џаба, Богом побратиме! 0338    Бан је липу Злату поклонио 0339    За никаква Петраш-капетана. 0340    Ено су дошли кићени сватови, 0341    Дошло, брате, стотину сватова 0342    Пораз Злате, несретне дивојке, 0343    Сад ће, брате, свати полазити. 0344    Мучно је, брате, отети дивојку, 0345    Ударити на стотину свата, 0346    Да ти видиш Петраш-капетана!“ 0347    Онда вели Велагић Ахмете: 0348    „Мучи, сестро, немој будалити! 0349    Што ми фалиш Петраш-капетана, 0350    А ти хулиш побратима свога? 0351    Посестримо, изведи дората, 0352    Да поћерам дору у авлију, 0353    У авлију оршанскога бана, 0354    Сад ’ш видити, што видила ниси. 0355    Ја ћу своју главу кабулити, 0356    Погазити толе у авлији, 0357    На Петраша дору наћерати: 0358    Једног Злате требовати не ће.“ 0359    Уфати га дилбер крчмарица: 0360    „Не будали, Богом побратиме! 0361    Не замећи у авлији кавге, 0362    Ти ћеш лудо изгубити главу. 0363    Сједи, побро, да се напијемо! 0364    Сад ће Петраш повести дивојку. 0365    Кад изведе у поље дивојку, 0366    Ти изјаши граду на капију. 0367    Кад си тамо накан погинути, 0368    Ето тебе, а ето сватова! 0369    Мен’ се чини, Богом побратиме, 0370    Тако Злате ујагмити не ћеш 0371    Ни изнити у Канижу билу, 0372    Ти би мого изгубити главу. 0373    Не замећи у Оршану кавге, 0374    Из града ти утицања нејма.“ 0375    Послуша је Велагић Ахмете. 0376    Док се с њоме вина напојио, 0377    Дигоше се кићени сватови, 0378    Поведоше на коњу дивојку. 0379    Све их Ахмет гледа са пенџера, 0380    Гдје пролазе кићени сватови. 0381    Вавик кука на коњу дивојка, 0382    А тиши је Петраш капетане, 0383    И одоше граду на капију. 0384    Уз Ахмета боја ошинула, 0385    А на ноге скочи у одаји: 0386    „Посестримо, изведи дората!“ 0387    Крчмарица изведе дората. 0388    Кад узјаха момак на дората, 0389    Сестри даде тријест маџарија: 0390    „Сестро моја, да се халалимо.“ 0391    Крчмарици сузе ударише: 0392    „Хајде, брате, у сто добрих часа, 0393    Да Бог даде, сретно теби било! 0394    Ја ти тамо помоћи не могу. 0395    Да ти буде у животу глава, 0396    Да запанеш зида и невоље, 0397    Ја би тебе могла отпуштити. 0398    Ружица је моја посестрима, 0399    Мене држи баница госпоја.“ 0400    То му рече, па се растадоше. 0401    Оде момак граду уз чаршију. 0402    Кад изјаха граду на капију, 0403    А отишће низ поље дората 0404    И он стиже кићене сватове: 0405    Вавик кука на коњу дивојка. 0406    Крај њих Ахмет прогони дората, 0407    Њега гледа са коња дивојка, 0408    Познаје га, познати не море. 0409    Све је тиши Петраш капетане: 0410    „Муч’, не плачи, кићена дивојко, 0411    Предаји се Петраш-капетану! 0412    Кад те сведем својој домовини, 0413    У мене је барило цекина, 0414    Нижи злато испод била врата! 0415    Ти не гледај тога господина, 0416    То ти није Туре од Каниже.“ 0417    Не да му се утишити Злата. 0418    Када виђа Велагић Ахмете, 0419    На дивојку поћера дората, 0420    Па повика кићену дивојку: 0421    „Муч’, не плачи, Туркињо дивојко! 0422    Мртвом ћу ти говорити главом, 0423    Предаји се овом господину!“ 0424    Препаде се кићена дивојка, 0425    Па умуче на коњу дивојка. 0426    Њему вели Петраш капетане: 0427    „Господине од земље незнане! 0428    Хајде са мном мојој домовини, 0429    Тиши мени на коњу дивојку! 0430    А ево ти стотину дуката, 0431    Буди мени дјевер уз дивојку!“ 0432    Ахмет јаше дору уз дивојку, 0433    Све га гледа на коњу дивојка. 0434    Кад су путу на растанку били: 0435    Једни пути Раби на ћуприју, 0436    Други иду низ поље зелено 0437    Домовини Петраш-капетана. 0438    Сам у себи Ахмет помислио: 0439    „Мили Боже, на свачем ти фала! 0440    Овде нам се ваља растајати, 0441    Овде ваља кавгу заметнути: 0442    Отрагу се Оршан пригодио, 0443    Одвуд Раба вода заклонила, 0444    А одвуда стотину сватова.“ 0445    Па повика на коњу дивојку: 0446    „Липа Злате гази Ахмедбега! 0447    Мореш ли оно утувити вриме, 0448    Кад си била на ћојлуку билу 0449    А у кули родитеља свога? 0450    Млого ти је било муштерија, 0451    И ја сам ти био муштерија: 0452    Изјахо би на ћојлук дората. 0453    Кад би тебе виђо на пенџеру, 0454    Ти би с’, драга, на ме насмијала, 0455    Ти би мени рекла са пенџера: 0456    ,Потурицо Велагић-Ахмете! 0457    Ти не гледај мене на пенџеру, 0458    Потурицо, теби фајде нема! 0459    За те нису беговске дивојке, 0460    Волила би ја бити баница, 0461    Него теби код колина љуба.’ 0462    Види, драга, потурице свога: 0463    Ја ћу за те главу изгубити.“ 0464    А зацвили на коњу дивојка: 0465    „Душо моја, Велагић-Ахмете, 0466    Вид’ дер муке од каурске руке!“ 0467    Стаде вика Велагић-Ахмета: 0468    „Душманине, Петраш-капетане, 0469    Држи ми се, ето мене на те! 0470    Видит ћемо у пољу зеленом, 0471    За кога је Златија дивојка.“ 0472    Па се фати од паса пушака, 0473    Оби пушке на њег понудио. 0474    Капетана оби погодише. 0475    До Златије прићера дората, 0476    А ујагми са коња дивојку, 0477    Па је за се баци на дората. 0478    Вратише се кићени сватови, 0479    А на њега свати ударише, 0480    А побиже Велагић Ахмете, 0481    Они на њег огањ оборише. 0482    Бижи Ахмет уз поље зелено, 0483    А за њиме стотину сватова, 0484    Стискаше се Раби на ћуприју. 0485    Мого б’ момак сватом ујагмити, 0486    Дочекаше оби харамбаше 0487    И њихове шездесет дружине, 0488    Стаде вика Саве харамбаше: 0489    „Не удрите момка ни дивојке, 0490    Радите му коња оборити!“ 0491    Кад шездесет отрже пушака, 0492    Седам свати дору великога, 0493    Дорат паде, а момка претишће. 0494    Док стигоше кићени сватови, 0495    Свезаше га оби харамбаше, 0496    Повратише момка и дивојку. 0497    Уз њег иду оби харамбаше, 0498    Одош’ свати својој домовини. 0499    Кад дођоше оби харамбаше 0500    У авлију оршанскога бана 0501    И Ахмета воде савезата 0502    И уз њега кићену дивојку, 0503    А изађе у авлију бане: 0504    „Харамбаше, моји службеници! 0505    Оклен вами Велагић Ахмете, 0506    Што вратисте кићену дивојку? 0507    Камо вами Петраш и сватови?“ 0508    „ „Господине од Оршана бане! 0509    Уфатисмо Велагина сина 0510    На ћуприји, на Раби леденој, 0511    И он носи на коњу дивојку, 0512    Ујагмио кићену дивојку. 0513    Погино је Петраш капетане, 0514    Отишли свати својој домовини, 0515    Ми Ахмету руке савезали.“ “ 0516    „Хај аферим, моји службеници!“ 0517    Посади их у коледу бане, 0518    Разложише хладно пити пиће. 0519    А Ахмета у столац метнуше, 0520    Више њега Тому службеника, 0521    Тома сабљу држи голотрбу, 0522    Њему вели у коледи бане: 0523    „Велагићу, погано плетиво! 0524    Оклен, враже, код Оршана мога 0525    Ти погуби Петраш-капетана, 0526    А ујагми кићену дивојку? 0527    Видиш, враже, утицања нејма, 0528    Сад ћу теби одризати главу!“ 0529    А зацвили кићена дивојка, 0530    Она бану руци полетила: 0531    „Господине, ја ти руку љубим! 0532    Подај мени изун у авлији, 0533    Да с’ халалим с Велагић-Ахметом. 0534     О њега се јесам огришила, 0535    Не би ли ми Ахмет халалио.“ 0536    Њојзи вели Оршанлијћу бане: 0537    „Хајде, Злато, кићена дивојко, 0538    Халаљуј се, колико ти драго!“ 0539    А потече кићена дивојка, 0540    Па Ахмету паде преко крила: 0541    „Душо моја, Велагић-Ахмете, 0542    Деде драги, да се халалимо! 0543    Ти ћеш с мене изгубити главу“. 0544    „ „Не будали, кићена дивојко! 0545    Ја ћу теби, драга, халалити, 0546    Што си мени рекла, потурица.’ 0547    Бит ће и то, како Бог нареди!“ “ 0548    Бан повика Тому службеника: 0549    „Службениче, одсици му главу, 0550    Нек му даље животиње нејма!“ 0551    Њему Тома руци полетио: 0552    „Молим ти се, господине бане, 0553    Да опростим Велагићу руке, 0554    На њему је добро одијело, 0555    Да са њега скинем одијело, 0556    Да не мрљам ’ваког одијела.“ 0557    Њему вели Велагић Ахмете: 0558    „Службениче, одсици ми главу, 0559    Па онда скини црвену доламу! 0560    Ја сам с’ својом вјером заклињао: 0561    Са жива мене скинути се не ће.“ 0562    Бане Томи вели у авлији: 0563    „Одриши га, па скини доламу!“ 0564    Њему вели Тома службениче: 0565    „Стан’, Турчине, Велагић-Ахмете! 0566    Сад ћу вјеру твоју погазити: 0567    Ја ћу твоје одришити руке, 0568    Па скинути црљену доламу 0569    На срамоту кано женској глави.“ 0570    Па Ахмету он одриши руке. 0571    А подвикну Велагић Ахмете, 0572    А отишће кићену дивојку, 0573    А на ноге скочи у авлији, 0574    А од Томе сабљу ујагмио. 0575    Док ујагми сабљу у авлији, 0576    А побиже Тома службениче, 0577    А повика Велагић Ахмете: 0578    „Стани, Тома, утицања нејма! 0579    Свакако је мени погинути. 0580    Ја сам вјеру задо од себека, 0581    Да са жива скинути се не ће!“ 0582    Он погуби Тому у авлији, 0583    А за руку ујагми дивојку, 0584    Ударише на њег харамбаше, 0585    Оде бане у кулу унутра, 0586    Стаде вика бана са пенџера: 0587    „Не удри нико, већ уфати жива!" 0588    А солдати на њег ударише, 0589    А брани се Ахмет по авлији, 0590    Нико не сми убити Ахмета. 0591    Вавик виче бане са пенџера: 0592    „Не удри нико, већ уфати жива!“ 0593    Вавик бјежи Велагић Ахмете, 0594    Он побиже граду уз чаршију, 0595    А поведе за руку дивојку, 0596    А градска се притворише врата. 0597    Све их виче бане са пенџера: 0598    „Не удрите, већ уфат’те жива!“ 0599    Повратише Велагина сина, 0600    Вратише га натраг у авлију. 0601    Уз једну се ћошу прислонио, 0602    Ливом руком држи дивичицу, 0603    А десном се брани од платника. 0604    Стоји вика бана са пенџера: 0605    „Не удрите, већ уфат’те жива!“ 0606    А вели му Сава харамбаша: 0607    „Ко ће врага уфатити жива? 0608    У руци му сабља голотрба.“ 0609    А повика Ахмет у авлији: 0610    „Господине, краљев службениче! 0611    Жива мене освојити не ћеш, 0612    Док не сломим сабљу у десници 0613    Ти не губи својих плаћеника, 0614    Отвор’те ми камену тавницу, 0615    Сам ћу теби а тавница ући, 0616    Ја убијте мене у авлији!“ 0617    А повика бане са пенџера: 0618    „Тавничару, отвори тавницу!“ 0619    Кад тавничар отвори тавницу, 0620    А ускочи Ахмет у тавницу, 0621    Од тавнице притворише врата, 0622    А запива Ахмет у тавници: 0623    „Фала теби, господине бане! 0624    Кад не даде убити Ахмета, 0625    Сад ти ради, што је теби драго! 0626    Код мене је кићена дивојка, 0627    Ја не жалим овде умријети.“ 0628    Њему вели бане са пенџера: 0629    „Велагићу, ето ти дивојка, 0630    Из тавнице излажења нејма!“ 0631    Нека Ахмет лежи у тавници, 0632    Да видимо дилбер крчмарице! 0633    Све јој грозне сузе ударају, 0634    Она крчми притворила врата, 0635    Она оде у кулу камену 0636    У одају кићеној дивојци, 0637    Липој Ружи бана оршанскога. 0638    Дочека је кићена дивојка: 0639    „Гдје си, мила моја посестримо! 0640    Што ти рониш сузе из очију?“ 0641    „ „Не питај ме, моја посестримо! 0642    Имала сам побратима свога, 0643    Побратима Велагић-Ахмета. 0644    Ено ми га у вашој тавници, 0645    Оде глава побратима мога! 0646    Молим ти се ка сестри јединој, 0647    Извади ми побратима мога! 0648    Како сам се с тобом посестрила: 0649    Што си годиц рекла посестрими, 0650    Оно сам те липо послужила. 0651    Ја м’ извади побру из тавнице, 0652    Ја закољи своју посестриму!“ “ 0653    А вели јој кићена дивојка: 0654    „Прођи ме се, мила посестримо! 0655    Ја би теби побру извадила, 0656    Пуштила га ноћас из тавнице: 0657    Ћаћа се је врло разљутио, 0658    Мого би ми кидисати глави.“ 0659    „ „Не ће, Ружо, моја посестримо! 0660    Ти с’ једина у свог родитеља, 0661    Воли теби него свему свиту.“ “ 0662    Онда вели кићена дивојка: 0663    „Давор моја мила посестримо, 0664    Хајде, сестро, у своју биртију! 0665    Ја ћу ћаћи ићи у одају, 0666    Замолити родитеља свога, 0667    Не би ли ми пуштио Ахмета. 0668    Ако ми га не де отпуштити, 0669    Ево ти је вјера Ружичина: 0670    Док успавам ћаћу у одаји, 0671    Извадит ћу Велагина сина, 0672    Извести га граду на капију, 0673    Па нек иде из Оршана била, 0674    Да ће ми ћаћа одризати главу!“ 0675    Поврати се дилбер крчмарица. 0676    Кад се тавна ноћца уноћала, 0677    Бане пије у одаји вино, 0678    Код њег сједи баница госпоја, 0679    Ружица им хладно лива вино, 0680    Вино лива, а сузе пролива. 0681    Њојзи бане вели у одаји: 0682    „Ружо моја, у мене једина! 0683    Што си, ћери, нујна и зловољна? 0684    Али те је забољела глава, 0685    Ал’ те ј’ ова окарала маја, 0686    Деде мени у одаји кажи!“ 0687    Дивојка му руци полетила, 0688    У оби га руке пољубила: 0689    „Ћаћа бане, мили господине! 0690    Мене није забољела глава, 0691    А није ме маја окарала, 0692    Већ се теби молим код колина: 0693    Ја у вику стекох побратима, 0694    Побратима Велагић-Ахмета, 0695    На сну сам га скоро побратила, 0696    И он мене за сестру примио, 0697    Још Ахмета ја видила нисам: 0698    Је ли оно Велагић-Ахмете?“ 0699    Њојзи вели бане у одаји: 0700    „Ружо моја, моја јединице! 0701    Оно ј’ глава Велагић-Ахмета.“ 0702    Дивојка му полетила руци: 0703    „Молим ти се, ћаћа, код колина, 0704    Пушти мени побратима мога, 0705    Ја закољи своју јединицу! 0706    Свога брата нејмам на оџаку, 0707    Нека имам Богом побратима!“ 0708    „ „Прођ’ се, Ружо, моја јединицо! 0709    Ја сам реко, да пуштити не ћу.“ “ 0710    Стоји цика кићене дивојке, 0711    Ћаћи бану пала преко крила, 0712    А баници сузе ударише: 0713    „Немој, бане, мио господине! 0714    Ти послушај ћери јединице, 0715    У нас нејма нег једна Ружица. 0716    Немој њему кидисати глави! 0717    Он је своју главу кабулио 0718    За Златију, кићену дивојку, 0719    Немој њега Златом растављати, 0720    Ван ти пушти и њег и дивојку; 0721    Липо ми је Злате наслужила, 0722    Служила ме за седам година.“ 0723    А кад бане разумио ричи: 0724    „Не плач’, Ружо, моја јединице! 0725    Ето теби Велагић-Ахмета! 0726    Па га пуштај, како теби драго, 0727    Изведи га мени у одају!“ 0728    Кад дивојка изун ујагмила, 0729    Од тавнице кључе ујагмила, 0730    А запали свићу виђалицу, 0731    А добави дилбер крчмарицу: 0732    Од тавнице врата отворише. 0733    Кад уђоше оби у тавницу. 0734    Ахмет сиди на студеној стини, 0735    И дивојку држи код колина. 0736    Њему вели кићена Ружица: 0737    „О Турчине, Велагић-Ахмете! 0738    Како ти је у нашој тавници? 0739    Тавница је кућа необична, 0740    Ти се муци научио ниси, 0741    Тешкој муци и ’вакој тавници. 0742    Јеси л’ чуо, Велагић-Ахмете, 0743    Да си нову стеко посестриму, 0744    Посестриму, банову Ружицу? 0745    Ја сам дошла теби у тавницу, 0746    Да обиђем новог побратима.“ 0747    Насмија се Велагић Ахмете: 0748    „О Ружице, нова посестримо! 0749    Добро ми је и бољем се надам, 0750    Кад дви сестре стекох у себека.“ 0751    Њему вели кићена дивојка: 0752    „Устај, брате, поведи Златију! 0753    Тебе бане зове у одају. 0754    Ја сам ћаћу замолила свога. 0755    Мени те је ћаћа поклонио.“ 0756    Ружа води њега и дивојку, 0757    Изведе га бану у одају, 0758    Њему вели Оршанлија бане: 0759    „Љута змијо, Велагић-Ахмете, 0760    Мол’ се Богу за здравље Ружици! 0761    Да те Ружа није побратила, 0762    Жива тебе не би отпуштио.“ 0763    „ „Господине и мој поочиме! 0764    И то ми је од Бога суђено, 0765    Да ја стечем сестру у Оршану.“ “ 0766    Насмија се Оршанлијћу бане: 0767    „Право ј’ тако, Велагић-Ахмете, 0768    Ето теби Златије дивојке! 0769    Хајде с Богом у своју Канижу, 0770    Води Златку кићену дивојку, 0771    Па се жени с њоме у Канижи, 0772    И ето ти стотину дуката, 0773    Па опреми пира на оџаку 0774    Раз братимства моје јединице. 0775    Лети, Ружо, спреми му ђогата, 0776    Мог седмога коња на јаслама. 0777    Нека јаше ђогу великога, 0778    Нека носи на коњу дивојку!“ 0779    А повика баница госпоја: 0780    „А мој бане, мили господине! 0781    Ја ћу Злату липо опремити, 0782    Алата јој коња поклонити, 0783    Нека јаше ата на Канижу, 0784    Нек свак знаде у турској Канижи, 0785    Код ког је била кићена дивојка.“ 0786    Ружица им коње сигурала, 0787    А госпоја опреми дјевојку. 0788    Кад изађе Велагић Ахмете 0789    И изведе кићену дивојку, 0790    Појахаше коње у авлији. 0791    Прид њима иду оби посестриме, 0792    Изведе га Ружица дивојка, 0793    Изведе га граду на капију, 0794    Даде побри књигу од себека: 0795    „Ето т’, брате, књига Ружичина! 0796    Сад се небој Саве ни Јована. 0797    Ко год види књигу дивојачку, 0798    Нико т’ бити ни мукает не ће.“ 0799    То рекоше, па се растадоше, 0800    Оде Ахмет уз поље зелено. 0801    Када Раби на ћуприју дође, 0802    Опазише оби харамбаше, 0803    Под Ахметом коња уфатише: 0804    „Стан’, Ахмете, однили те ђавли! 0805    Који тебе врази извадише, 0806    Банова ти коња подмакоше? 0807    Сјахуј коња, ти не губи главе!“ 0808    Насмија се Велагић Ахмете: 0809    „Не будали, Сава харамбаша, 0810    Сјахивања нема до крепања!“ 0811    Помоли му књигу дивојачку. 0812    Кад видише књигу дивојачку, 0813    Њему веле оби харамбаше: 0814    „Хајде с Богом, нови побратиме!“ 0815    Крај њих Ахмет проћера ђогата, 0816    А даде им дван’ест маџарија: 0817    „Побратими, напијте се пића!“ 0818    Он отишће уз поље Оршави, 0819    У Оршаву гору ударио. 0820    Док Оршаву гору пригазио, 0821    Веш дан свано и грануло сунце, 0822    Гони момак уз поље Канижи. 0823    Када Ахмет у Канижу дође: 0824    Не ћи Злате својој билој кули, 0825    Одведе је гази Ахмедбегу, 0826    Па је даде гази Ахмедбегу 0827    И госпоји Ахмедбеговици: 0828    „Ето т’, беже, твоја јединица! 0829    Био сам јој вавик муштерија, 0830    Са ње јесам главу кабулио, 0831    Изгубио дору великога.“ 0832    Прегрли га гази Ахмедбеже: 0833    „А мој сине, Велагић-Ахмете! 0834    И ја ћу ти Златку поклонити. 0835    Нека Злате у оџаку моме! 0836    Ти се спремај за недиљу дана, 0837    Ходи мојој кули по дивојку, 0838    Ја ћу тебе Златком оженити. 0839    Што сам реко, ни порећи не ћу: 0840    Све ти моје џаба достојање, 0841    Само наске до смрти дохрани!“ 0842    Оде Ахмет својој билој кули. 0843    Држи Злату Ахмедбеговића, 0844    Конда је је од срца родила, 0845    Раз хатора Ахмедбега свога 0846    И његова Велагина сина. 0847    Диже Ахмет младе Канижане 0848    И одведе кићену дивојку. 0849    Тад се Ахмет Златом оженио, 0850    Држо га је гази Ахмедбеже, 0851    Своје му је дао достојање, 0852    Ахмет бега до смрти дохрани. 0853    То се чуло до Варада била, 0854    Спомињали по механах Турци, 0855    Прекорили Алибеговића, 0856    Како ј’ другом цуру поклонио 0857    И вјенчату и прстеновату, 0858    А од страха бана оршанскога 0859    Није смио до Оршана сићи. 0860    Ахмет Златом пород породио: 0861    Двоје мушко, а и једно женско, 0862    А никад је није прекорио, 0863    Што је њега потурицом звала.